WGC 2013 Argentina - Serbian Gliding Team Blog

Kao član jedriličarskog tima Srbije učestvovao sam na 32. FAI Svetskom prvenstvu u vazduhoplovnom jedriličarstvu u Klub klasi Januara 2013 godine u Argentini. Prvenstvo je organizovao jedriličarski klub Oto Balod u gradiću Adolfo Gonzales Chaves, 450 km južno od Buenos Airesa.

Oficijelni logo prvenstva

Amblem jedriličarskog tima Srbije - Copyright (c) Sonja Stojkovic

Tim Srbije u Argentini je imao dva člana: mene kao pilota takmičara i kapitena i Argentinca Luisa Nasifa kao pomoćnika. Luis je iz aero kluba Cordoba od kojeg sam uz pomoćnika iznajmio jedrilicu Std. Cirus-75 VTC na kojoj sam se takmičio, auto i prikolicu.

Luis i ja (Team Serbia) pred svečano otvaranje prvenstva

Luisa sam upoznao godinu dana ranije za vreme učešća na pred-svetskom prventstvu koje je održano na istom aerodromu i na kome sam se takmičio na istoj jedrilici. Na pred-svetskom prventstvu sam upoznao i brazilsku ekipu i sprijateljio se sa najvišim brazilskim pilotom (195 cm) koji se zove Giulherme Purnhagennom (sa nadimkom Gugui - izgovara se Gugi), sa njegovom porodicom i pomoćnikom Marcelom. U septembru 2012. sam na Gugijev poziv proveo nedelju u provinciji Baija u Brazilu na akciji preleta, što mi je bio i neoficijelan trening za svetsko u Argentini.

Gugi i ja ispred mog šatora u brazilskom kampu

Gugi me je takodje ponudio da za vreme svetskog prvenstva budem zajedno sa brazilskim timom u kampu na areodromu, što sam ja rado prihvatio. Tako sam postao pridruženi član velikog i dobro organizovanog brazilskog tima, što mi je u mnogome olakšalo stvari oko smeštaja, ishrane i ostale logistike. Hranu su pripremale Gugijeva supruga i tašta i kvalitet je bio fantastičan.

Proslava Nove 2013 Godine u brazilskom kampu

Moj šator

Za vreme trenažnog perioda prvo sam pripremio jedrilicu po svom ukusu. Zamenio sam oba variometra (pneumatski i elektronski) sa novim instrumentima koje sam doneo sa sobom iz Kanade, i ugradio svoje navigacione uredjaje.

Pripreme jedrilice

Na rep jedrilice sam zalepio srpsku zastavu, a ispod nje argentinsku (zbog argentinskog pomoćnika), brazilsku (zbog velike pomoći i podrške Brazilaca) i kanadsku (jer da tamo ne živim već 20 i kusur godina ne bi mogao da priuštim učešće na svetskom).

Zastave na repu

Meteorološki uslovi su za vreme trenažne nedelje bili vrlo nepovoljni, sa mnogo kiše i sa olujama skoro svake noći. Jedne noći je vetar polomio veliku granu drveta koja je pala na dva šatora, ali na sreću niko nije bio povređen.

Promašaj za dlaku

U trenažnom periodu sam uspeo da napravim samo tri leta, od kojih je samo jedan (2. januara) bio trenažni prelet po zadatoj disciplini racing task u dužini od 263 km. Pokušao sam da letim timski sa Brazilacima Gugijem i Enrike Navarom, koji su se takmičili na Standard Jantarima 2 i 3. Medjutim, zbog razlika u performansama izmedju Standard Cirusa i Jantara na većim brzinama, ubrzo posle prelaska linije smo se razišli jer ja nisam mogao da ih pratim u planiranju. Vreme na maršruti je bilo dosta dobro, sa oko dve osmine kumulusa, sa bazama na oko 1500 metara i prosečnim dizanjem od 2 do 3 m/s. Disciplinu sam obleteo bez problema i pred kraj sam uspeo da stignem i za minut-dva prestignem Brazilce. U dnevnom plasmanu sam zauzeo drugo mesto, samo 5 bodova iza Britanca Iana MacArthura.

U kabini pred poletanje

Luis

Gugi i Enrike pre starta

Svečano otvaranje prvenstva je bilo veoma lepo priređeno od strane organizatora, sa paradom timova, zabavnim programom, banketom i naravno govorima zvaničnika.

Luis i ja poziramo sa američkim timom

Prvi takmicarski dan nije bio priznat jer su samo četiri takmičara preletela preko 100 km. Ja sam uspeo da preletim nekih 97 km i sletim vanterenski na veliku strnjiku zajedno sa još 23 takmičara iz Klub klase. Vreme je bilo loše, sa suvom termikom od 1 do 1,5 m/s i vetrom od 50 km/h. Na žalost, takvo vreme nas je pratilo tokom cele prve nedelje. Glavni razlog za loše meteo prilike je bila velika količina kiše koja je pala tokom proleća, zbog čega je zemljište bilo prezasićeno vodom, što je imalo vrlo negativan uticaj na termiku.

Suvarak i jak vetar

Ovde je završio prelet od 97 km

Gužva na strnjici

Zalazak sunca iznad velike bare

Prvi priznati takmičarski dan je bila kratka brzinska disciplina (Assigned Area Task). Opet je bio suvarak i umerena dizanja, ali sa slabijim vetrom od oko 20 km/h. Ovaj put skoro svi takmičari u Klub klasi su uspeli da oblete disciplinu. Ja sam većinu rute preleteo u grupi i na kraju prošao relativno dobro, zauzevši 8. mesto u dnevnom plasmanu.

Kumulusi ispred startne linije (levo) i suvarak na maršruti (desno)

U doletu na par kilometara pred pistom

Za drugi takmičarski dan prognoza je bila bolja, pa su sudije zadale racing disciplinu od 249 km. Na žalost, vreme je ponovo bilo dosta lošije od prognoze - suva termika i prosečan dizanja od 1,5 m/s na početku preleta i 0,5 m/s pred kraj. Kod zadnje okretne tačke našao sam se nisko u grupi sa još jedno 20 jedrilica. Iako je zadnja okretna tačka bila samo 48 km od cilja, sa čeonim vetrom u pojačanju i dizanjima koja su bila sve slabija, izgledi za stizanje na cilj su bili sve manji i manji. Kada je velika grupa jedrilica napustila stub i krenula po kursu prema jugu, ja sam video tri sokola (koje u argentini zovu Ximango) kako kruže jedno pola kilometra severno i odlučio sam da im se pridružim. Stub je bio malo bolji od prethodnog, oko 0,7 m/s, a i konačno sam mogao malo da se opustim jer oko mene nije bilo drugih jedrilica. Popevši se na nekih 900 metara, krenuo sam u vetar prema cilju, sam smacijat.

Na moje veliko iznenadjenje, u planiranju sam našao na smanjeno propadanje i finesa mi je prema GPS-u bila izmedju 50 i 100, uprkos čeonom vetru od 20 km/h! Razlog za smanjeno propadanje je bila lokalna linija konvergencije prouzrokovana smicanjem vetra. Uvidevši šta se dogadja sa vetrom, ja sam pokušao da „napipam” najpovoljniju putanju leteći u blagom luku zapadno od linije kursa. Uz put sam našao i par slabijih stubova i na kraju sam uspeo da doletim skoro do cilja, sletevši u strnjiku na 3 km od ciljne linije. Mada sam pri kraju video nekoliko jedrilica koje su sletele vanterensi pre mene, mislio sam da ih je dosta iz moje grupe stiglo na cilj. Madjutim, ispostavilo se da niko nije uspeo da završi disciplinu i da sam ja osvojio prvo mesto, 10 bodova ispred aktuelnog svetskog u klub klasi Arndt Hovestadta. Na sledećem brifingu dobio sam buteljku vina i žutu FAI maicu pobednika u dnevnoj disciplini. U generalnom plasmanu sam se popeo sa osmog na drugo mesto.

Zadatak i moja putanja

Neki su već sleteli pre mene

Sa visine od 200 metara vidi se areodrom, ali je predaleko

Posle svanterenskog sletanja

Argentinski sokolovi (Ximango)

Žuta majica

Treći takmičarski dan je bio brzinska disciplina u trajanju od 2:45. Vreme je opet bilo komplikovano, sa jakim vetrom, iskidanim suvarkom i kumulusima samo oko prve okretne tačke. Zbog takvih uslova svi takmičari su bili u dve velike grupe još pre prelaska startne linije. Kruženje u grupi sa više od 30 jedrilica u iskidanim stubovia nije bilo posebno prijatno, a još manje bezbedno. Pošto je slično vreme bilo i u prethodna tri dana, većina takmičara, uključujući i mene, je već imala nekuliko neprijatnih bliskih susreta u stubu. U prva četiri dana bilo je dnevno 15 do 20 zvaničnih žalbi na nebezbedno letenje, a nezvanično i mnogo više. Dan pre organizatori su svakom pilotu dali listić sa formularom da prijavi oznake onih takmičara koji su najagresivniji i najopasniji u stubu.

Gužva u stubu

Negde oko 14:45, pre prelaska startne linije, imao sam vrlo blizak susret u stubu sa Jantarom koji je iznenada proleteo na manje od 5 metara ispod mene. To me je uzdrmalo i nateralo da napustim stub. Zbog svega što se dešavalo prethodnih dana, u tom trenutku sam osećao da ne bi bilo bezbedno da se ponovo vratim u grupu. Sačekao sam da svi krenu na zadatak, pa sam startovao jedno 15 minuta kasnije, bez ijedne druge jedrilice na vidiku. Leteti sam po suvarku je rizično, jer nikada ne znaš gde ćeš i da li ćeš naći sledeći stub. Međutim, i pored toga, osećao sam se mnogo bolje i opuštenije. Na žalost, vreme je opet bilo slabije od prognoze, a vetar se pojačao (u jednom trenutku do 50 km/h), što je na kraju saseklo termiku pre vremena, meni je samo 12 km falilo da završim disciplinu. Pošto je većina takmičara stigla na cilj, moj dnevni plasman je bio 34. mesto, sa skoro 500 bodova manje od pobednika, što me ja spustilo na 22. mesto u generalnom. Bez obzira na plasman, ja sam bio zadovoljan sa svojim letenjem tog dana i sa svojom odlukom da zbog bezbednosnih razloga ne letim u grupi.

Za četvrti takmičarski dan sudije su opet dale brzinsku disciplinu sa 4 okretne tačke, u trajanju od 2:45. Vreme je opet bilo suvarak do 1200 metara i prosek dizanja od oko 1 m/s. Bio sam prvi na poletanju i uspeo sam da nadjem dobar stub odma nakon otkačinjanja. Popeo sam se na 1100 m, i zatim krenuo na sever u vetar prema prvoj okretnoj tački da proverim vreme na meršruti. Međutim, nisam uspeo da nadjem nikakvo dizanje i kad sam se okrenuo nazad prema aerodromu jedino što sam našao je bilo propadanje. Na kraju sam jedva uspeo da se dovučem nazad do piste i sletim skoro bez izvlačenja kočnica.

Posle drugog poletanja uspeo sam da se okačim i na zadatak sam krenuo neposredno posle velike grupe jedrilica. Kao i obično za ovo takmičenje, skoro ceo dan sam leteo u manjoj ili većoj grupi u slabim i iskidanim stubovima. Medjutim, ovaj dan sam se osećao mnogo bolje i opuštenije. Jedinu krizu tokom celog preleta imao sam odmah posle prelaska startne linije kad sam pao na 250 metara, jer je teren u prvih 25 km prema prvoj okretnoj tački bio natopljen vodom. Na sreću, uspeo sam da nadjem stub od 1,2 m/s i popnem se na nekih 1000 metara. Posle toga, ostatak leta je prošao vrlo glatko. Dizanaja su bila u proseku 0,9 m/s kada sam penjao u velikoj grupi i 1,2 do 1,5 m/s kada sam penjao sam ili u maloj grupi. Ključna strategija je bila izbegavati velike grupe, osim kad nije bilo druge opcije. Drugi trik je bilo ući malo dublje u cilindre oko okretnih tačaka, a zatim ponovo stići grupu i priključiti se njihovom stubu odozdo gde je manja gužva. To mi je na kraju donelo drugu pobedu u dnevnoj disciplini i uspon na 16. mesto u generalnom. Sledeći dan na brifingu sam dobio još jedanu žutu majicu, flašu vina i kilogram lokalnog sira koji sam poklonio sam Brazilcima.

Opet letenje u grupi

Posle završetka discipline

Petog takmičarskog dana bila je zadata brzinska disciplina u trajanju od 2:30 sa 2 okretne tačke. Dan je počeo sa nadom da će se vreme konačno popraviti. Mada je prognoza bila sasvim pristojna, svi su već bili skeptični jer su numerički modeli očigledno davali suviše optimističku prognozu. Čak je i glavni meteorolog Lukas počeo da se ogradjuje i pravda da je meteo situacija vrlo atipična zbog velike količine vode na zamljištu.

Kao i prethodnih dana, vetar je bio daleko jači od prognoziranog i umesto 35 do 40 km/h popodne je dostigao 55 km/h. Zbog toga su samo petorica u Klub klasi stigla na cilj, a svi ostali uključujući i mene, su sleteli vanterenski. Problemi su počeli još pre prelaska startne linije jer je teren uz vetar od startne linije bio veoma vlažan, a termika slaba i iskidana. To nas je primoralo da se penjemo niz vetar od starta. Ja sam konačno uspeo da starujem u 15:04, što je bilo relativno kasno, ne zato što sam taktizirao, već zato što nisam mogao da se dovoljno popnem da bih startovao. Na kraju sam krenuo sa samo 800 metara visine, jer dalje odlaganje više nije imalo smisla. Let niz vetar do prve okretne tačke je prošao bez problema. Medjutim, na pola puta prema drugoj okretnoj tački vetar se pojačao i sa sobom doneo visoku i srednju oblačnost koja je potpuno prekrila nebo prema zapadu. Oko druge okretne prosečno dizanje je opalo na 0,5 do 1 m/s, a vetar se pojačao na preko 50 km/h. Zbog kombinacije slabog dizanja jakog čeonog vetra bilo je nemoguće vreatiti se prema cilju, pa je cela grupa sa kojom sam bio sletela u blizini grada Tres Arroyos. Ja sam sa 22. mestom u dnevnoj disciplini pao sa 16. na 17. mesto u generalnom plasmanu.

Prema drugoj okretnj, u vetar i pod oblake

Posle još jednog sletanja na strnjiku - bažno je promašiti rupe

Posle tri dana pauze zbog kišnog vremena, šesti takmičarski dan je osvanuo vedar. Tokom dana, nebo se napunilo kumulusima i po kojim izolovanim kumulonimbusom, tek toliko da bude zanimljivije. Sudije su dale racing disciplinu sa 5 okretnih tačaka u dužini od 319 km. Ja sam bio u formi i leteći taktički solidno zauzeo sam treće mesto u dnevnoj disciplini iza dvojice Francuza koji su timski leteli sa Jantarima Standard 2. To me je u generalnom podiglo na 13. mesto.

Zadatak sam obleteo bez problema sve do posle prelaska linije cilja, koja je bila krug poluprečnika 3 km sa centrom na sredini piste. Tog dana zadata minimalna visina prelaska linije cilja za Klub klasu bila je 70 metara, što je trebalo da bude dovoljo da se stigne do piste. Medjutim, posle dolaska na cilj iz pravca juga bilo je potrebno preleteri magistralni put (koji je na samoj ivici piste) na najmanje 20 metara visine. Ja sam prešao liniju cilja na nekih 85 metara, ali sa relativno malom brzinom. Odmah posle prelaska linije sam upao u curenje i bez oklevanja sam odlučio da sletim na veliku strnjiku jedan kilometar južno od puta. Sletanje je prošlo bez problema i uz Luisovu pomoć bio sam na aerodromu za manje od sat vremena. Jeda od pilota u Standard klasi, koji se našao u sličnoj situaciji kao i ja, tek je u poslednjem trenutku odlučio da ne preleće put nego da sleti vanterenski. Zbog kasne odluke nije imao drugog izbora nego da iz pravca sleti u polje sa visokim kukuruzom, pri čemu se zarotirao i polomio stajni trap.

Tim Srbije

Prema prvoj okretnoj, Cb je srećom ostao u daljini

Ope u strnjici, ali ovaj put posle završene discipline

Posle 4 vanterenska, zemaljski tim je postao vrlo uigran

Za sedmi takmičarski dan data je brzinska disciplina u trajanju od 2:30 sa 3 okretne tačke. Vreme na početku dana je bilo dosta dobro sa jednom osminom kumulusa, ali se popodne pokvarilo, pa smo većinu zadatka opet leteli po slabom i iskidanom suvarku. Ubrzo posle poletanja, otkrio sam da mi je napon struje na akumulatoru, koji se celu noć punio, samo 10.5 volti. Zbog toga sam morao isključiti radio stanicu i koristiti elektronski variometar samo povremeno. Uprkos lošeg vremena i tehničkih problema, dosta sam dobro napredovao sve do pred drugu okretnu tačku, gde sam uspeo da stignem veću grupu koja je startovala desetak minua pre mene. Medjutim, da li zbog zamora ili zbog dodatnog opterećenja tokom letenja bez audio variometra, u jednom trenutku sam ostao jedno 100 metara niži od grupe i nisam uspeo da uhvatim “balon“ koji su svi sem mene i Gugija uspeli da uhvate. Dok smo se mi mučili na 650 metara, grupa se popela na jedno 1200 metara i otišla. Posle toga sve je krenulo nizbrdo i završilo se tako što smo obijica sleteli vanterenski. Pošto su svi ostali (sem još samo dvojice) stigli na cilj, to nas je koštalo mnogo bodova (565 manje od pobednika), pa sam se posle 7. dana ponovo našao na 22. mestu u generalnom plasmanu.

Grupa koju sam stigao pred drugom okretnom tačkom

Iako sam sleteo na strnjiku pored velike farme samo nekih 35 km vazdušne linije od aerodroma, zbog lošig puteva stigao sam nazad u kamp tek oko 22:30. Prvi prioritet mi je bio da pronadjem zašto mi je akumulator otkazao. Posle kraće istrage zaključio sam da je kontakt sa punjačem bio loš, pa sam akumulator priključio na drugi punjač. Na žalost, sledećeg dana sam otkrio da problem nije bio u punjaču.

Poslednje vanterensko sletanje u Argentini

Za osmi (i poslednji) takmičarski dan je opet bila zadata brzinska disciplina u trajanju od 3:00 sa 2 okretne tačke. Vreme se konačno poboljšalo i prognozirani kumulusi su se materijalizovali. Ja sam se dogovorio sa Gugijem i Enrikeom da ponovo probamo da letimo u timu. Medjutim, stvari su pošle nizbrdo još pre poletanja. Čim sam seo u jedrilicu i uključio instrumente, napon na akumularoru je odmah pao na ispod 11 volti. Pošto sam imao još desetak minuta do poletanja, Luis je otrčao i od nekoga pozajmio drugi akumulator. Kad sam ponovo uključio instrumente, napon je bio 11,2 volta, što je još uvek premalo, ali u tom trenutku više nije bilo vremena da se bilo šta drugo pokuša. Posle poletanja napon je nastavio da pada i ja sam ubrzo javio Gugiju i Enrikeu da moram isključiti radio stanicu.

Gugi (JB) Enrike (YY) pre prelaska startne linije

I pored toga uspeli smo da se nadjemo pre linije i da zajedno krenemo na zadatak. Medjutim, slično kao i na trenažnom danu, ja sa Standard Cirusom nisam mogao da ih pratiom u planiranju, i već posle nekih dvadesetak kilometara sam zaostao toliko da ih više nisam ni video. Pozajmljeni akumulator se posle jedno sat vremena potpuno ispraznio, tako da sam ostatak discipline obleteo samo sa pneumatskim variometrom. Na sreću, imao sam rezervnu bateriju od 5 Volti za GPS.

Samo 5,4 volta od 12V akumulatora

Pravac prema prvoj okretnoj tački je bio niz vetar i do nje sam stigao bez problema. Posle prve okretne, vreme se pojačalo i ja sam dosta dobro napredovao uz vetar. Kad sam ušao u cilindar druge okretne tačke odlučo sam da produžim dalje nego što je bilo neophodno, ne bi li po dobrim vremenu popravio prosečnu brzinu. Na žalost taj plan nije upaloi i ja sam se u jednom trenutku našao na samo 350 metara od terena, pa sam morao da penjem u 0,9 m/s samo da bi ostao u vazduhu. Zbog te greške sam bio tek 29-ti u dnevnom plasmanu, a u generalnom se nisam pomerio, pa sam završio takmičenje na 22. mestu od ukupno 41 takmičara u Klub klasi.

Uopšte uzevši, uprkos osrednjeg rezultata u konačnom generalnom plasmanu, ja sam uglavnom zadovoljan i svojim letenjem i postignutim rezultatima, pogotovo ako se uzme u obzir da sam učešće na pred-svetskom i svetskom prvenstvu u Argentini sam organizovao i finansirao (VSS je jedino obećao uplatiti kotizaciju za svetsko od 770 Evra).